Ljudi lakše prihvate bolest nego sebe

Primenjujući pravilo 80:20, mogli bismo da kažemo da 80% ljudi lakše i radije prihvate i usvoje bolest, a 20% ljudi prihvati sebe takvi kakvi su. U kojoj grupi se vi nalazite? Šta podrazumeva jedno, a šta podrazumeva drugo?
Prihvatiti bolest bez opiranja, je često društveno prihvaćenije nego prihvatiti sebe, nesavršenosti svog bića u karakternom, emotivnom, duhovnom smislu i svakom nivou postojanja, te raditi na njima, kako one ne bi prerasle u bolest.
Biće jasnije kroz primer. Juče mi je prijateljica ispričala o svojoj prijateljici zdravstvenu situaciju u kojoj se ova potonja nalazi. Dakle, radi se o osobi koja je gojazna još iz osnovne škole, takvi su joj i roditelji, porodično su svi elegantno popunjeni. Tvrdi da nema estetski problem sa tim, da joj to ne smeta. Sada je u svojim kasnim 30-tim, dakle mlada osoba, i dobila je povišen šećer u krvi, dijabetes tip II, i to šećer izmeren 19!!! Završila u bolnici, pankreas u problemu, moguća operacija, predvidja se upotreba insulina, ali za početak će ipak biti na nekim tabletama, koje uništavaju želudac, ali dobro sad, bolje nego injekcije insulina, pa možda do insulina i ne dodje.
E, sad, šta je bitno da razumemo? Ona je prihvatila da joj je oboleo pankreas, radije nego da prihvati sebe - svoje nesavršenosti u smislu nepravilne ishrane! TOLIKO JE SVE TO JEDNOSTAVNO!
Sada radi sve, ALI SVE, što joj doktori kažu da radi, da pije lekove, da se operiše, da uzme insulin, da šta god .... ali i dalje ne menja ishranu.
Lakše je i društveno prihvaćenije da kaže da joj je bolestan pankreas, i da je zbog bolesnog pankreasa dobila dijabetes, NEGO da kaže (sebi, ne mora nikome drugom) loše se hranim, gojazna sam, jedem previše, jedem nepravilno, i zbog toga sam dobila dijabetes tip II i lakše mi je bilo da dobijem dijabetes nego da promenim ishranu.
Sada, dok smo zdravi, dovoljno je da napravimo male promene u ishrani, i da duže sačuvamo zdravlje, i ne dozvolimo da obolimo. Kada DOZVOLIMO da obolimo, potrebno je da pravimo radikalne promene u ishrani, i naravno, tada je još teže.
Ali, ima nadogradnja, ona tvrdi da zna da treba da promeni ishranu. ZAPAMTITE, dok god nešto smatramo da znamo, a ne primenimo - mi to ne znamo! Kada imamo o nečemu informaciju, mi to smatramo da znamo, ali zaista znamo tek onda kad PRIMENIMO!
Tek onda kada (ako) promeni ishranu, tek tada ćemo moći da kažemo da ZNA!
Nameće se pitanje lične odgovornosti. Mlada žena čiji primer navodim, ima dvoje male dece. Biti odgovoran roditelj znači biti odgooran prema sebi, i voditi računa o sebi i svom zdravlju, kako bismo bili u dobrom zdravlju i mentalnom i fizičkom da bismo odgajali svoje potomke. Nemamo baš mnogo prava da se razboljevamo, zar ne? Ili, pak, ako smo baš to i dozvolili, potrebno je da uradimo sve, ALI SVE, da to menjamo. Ovo nas vraća na početak. Ona je preduzela sve - SVE je prepustila doktorima i lekovima za bolestan pankreas! I dalje ne rešavajući pitanje zašto je do toga došlo i da je neophodno raditi na uzroku.
Lakše je prihvatiti da nam je bolestan pankreas, nego da su nam bolesne navike! Lakše je da razbolimo svoj pankreas, nego da MENJAMO LOŠE NAVIKE! PROBUDITE SE! Zapitajte se zašto ste bolesni, šta vas razboljeva, koja pogrešna i loša navika to čini? Da li je to na emotivnom nivou, ili na fizičkom nivou? Svako, ali svako od nas to zna, samo malo da zaviri u sebe.... Samo treba malo hrabrosti da se zaviri... Pitam vas, zar nije ipak lakše izbalansirati navike i ishranu, nego balansirati sa insulinom i tabletama, koje dugoročno NE LEČE PANKREAS! One samo pomažu da se "prašina stavi pod tepih" a ne da imamo čist tepih.

Počinjem da lečim sebe - prestajem da lečim bolest!

Ovo je možda najvažniji pristup koji sam naučila na svom putu vitalnosti i boljeg zdravlja. Počinjem da lečim sebe - prestajem da lečim bolest. Ili još bolje: Počinjem da negujem sebe - prestajem da negujem bolest!

I čim sam to odlučila, bilo mi je bolje. Pristup, odnos, stav. To sve ja određujem sama. Ja određujem svoj pristup prema sebi i prema stanju u kome se moje biće nalazi, određujem svoj odnos i gradim stav. Od toga zavisi da li će mi biti dobro ili ne. Od mene i od onoga što sam ja izgradila u svom pristupu, u svom odnosu i u svom stavu. TO NIKAD NIJE SPOLJA - TO IDE UVEK IZNUTRA; TO NIKAD NIJE OKOLINA - TO SMO MI. UVEK SAMO MI.

Onog momenta kada ovo razumemo - možemo da primenimo. Veoma je jednostavno.

Jedino što je potrebno je svest o pristupu: lečimo čoveka, a ne bolest! I to naravno, celog čoveka! Kada lečim samo svoju kožu izolovano od celine mog bića koje se sastoji od fizičkog tela, emotivnog tela, duhovnog tela i mentalnog tela, ne dolazim do željenog rezultata - jer na taj način samo zalečujem posledice stanja u kome se moje biće nalazi, a koje se manifestuju na određeni način, u mom slučaju stanje koje je medicina nazvala "psorijaza", a manifestuje se uglavnom kao promene na koži u vidu ljuspica i lezija.

Zauzimam holistički pristup - holizam – celoviti pristup ljudskom zdravlju, pri čemu se ne leči samo bolest ili određeni oboleli organ, već osoba – imajući u vidu celovitost, odnosno nedeljivost njenog psihičkog i fizičkog tela. Ljudski organizam nije mehanizam složen od delova koji deluju zasebno, već celina koja funkcioniše po principu uslovljenosti uzajamnog i skladnog delovanja.

Kako osvestiti da li lečimo sebe ili bolest? Čim to razumemo, usvojimo, ukapiramo - tada primenjujemo - na putu smo ka rešenju.

Potrebno je da posmatramo. Ukoliko smo u stanju da se "izdvojimo" iz sebe i da posmatramo šta radimo, šta izgovaramo, kako to radimo i kako izgovaramo - to je najbolji način da postanemo svesni kakav je naš odnos prema sebi i prema stanju u kome smo.

Međutim, ako ipak nemamo dovoljnu objektivnost - vežbajmo posmatrajući druge: šta i kako govore o sebi, šta i kako govore o drugim ljudima. Bez kritike i osuđivanja, molim! Samo smo pasivni posmatrači i primećujemo. Šta primećujemo?

Žalbe, pravdanja, prebacivanje odgovornosti na doktora, mamu, decu, šefa...., opet pravdanja, još više kukanja... Verbalno, mentalno, emotivno, psihički i fizički preživljavanje trauma usled stanja u kome se osoba nalazi.

Šta je najupadljivije da nam ukaže da li je u pitanju odnos lečenja bolesti ili lečenja čoveka? Slede primeri, neki navodi kako to osoba zvuči kada leči (ili neguje) bolest, a kako zvuči kada leči, tj. neguje SEBE, SVOJE BIĆE U CELOSTI.

Ono čime hranimo svoje biće u to se pretvaramo.

Šta najviše napreduje u mom životu? U šta sam se pretvorila?

Ono na šta se fokusiramo - to napreduje.

Misli i razgovori koji ispunjavaju naše vreme određuju naše prioritete i dobijaju na važnosti u našem životu. Sve to skupa određuje naš život.

Ako smo se uglavnom složili sa rečenim, idemo dalje.

Pričamo o zdravlju - suprotno od toga: boles' Neću da se bavim definicijama.

Psorijaza se manifestuje kao promena na koži, i na još... nije važno čemu sve, jer mi nije namera da prepričavam ono manje lepo, namera mi je razumevanje šta to radim kada se posvećujem svojim bolestima.

Dakle, "lečeći psorijazu"(čitaj potiskujući posledicu manifestovanja psorijatičnih promena po koži) mazanjem svake promene pojedinačno - znači da najmanje 1 do 2 sata dnevno provedem mažući tačkicu, po tačkicu, leziju po leziju, veoma vodeći računa da ne mažem "zdravu" kožu okolo.

Veoma bitno da primetim: šta tom prilikom radim? Negujem psorijazu. Negujem bolest. Neki primeri negovanja bolesti i samim tim i uvećavanja bolesti:

• način pričanja - najčešće nadugo i naširoko - potpuno suvišno, najveći broj tih priča nije u cilju rešavanja tegoba, već u cilju ponovnog preživljavanja trauma bolesti;
• terminologija koja se koristi - ja lično sam joj izdevala tepajuća imena, kao "psoki" - tepamo onome što volimo i koga volimo, pa da li mi to stvarno volimo?;
• prisvajanje bolesti - moja psorijaza, ili "ono moje" - da se razumemo: ruka je moja, kosa je moja, oko je moje, ali psorijaza nije moja;
• određivanje i definisanje sebe kroz bolest - psorijatičar - naravno, nas definišu razne stvari u životu, ali mogu da biram koje su to stvari koje me određuju, jer to što me određuje je moje ekskluzivno pravo i mogućnost da JA odredim - baš ja! Biram da definišem sebe kroz ono što mi se sviđa, što mi pričinjava zadovoljstvo, ja sam umetnik, pesnik, plesačica, kuvarica, ljubavnica, supruga, prijatelj, dete, vođa, govornik, savetnik .... zašto bi bilo ko hteo etiketu bolesti?

Šta najviše napreduje u mom životu? U šta sam se pretvorila? U bolest? U psorijazu? Da li je to stvarno ono što želim?

Negujem bolest. Negujem bolest i to napraduje.

To tako funkcioniše.

Razrađivanje na ovu temu nije produktivno, i zato ću ovde da stanem. Suština je jasna.

Ako je vaše biće danas u stanju koje vam ne prija, prestanite da pridajete značaj tom stanju, već pridajte značaj sebi.

Imam nešto jako važno da ti pričam!

Imam nešto jako važno da ti pričam!
Čuvena rečenica ranog tinejdžerskog perioda. Rečenica koja je skoro ekskluzivno rezervisana za devojčice. Kakva čuvena dešavanja se odigravaju u tinejdžerskom periodu. I stvarno su važna, toliko važna, da u velikoj meri obeleže čitav naš budući život.
Imam nešto jako važno da ti pričam! - emocije, ljubav, očekivanja, uzbuđenje, vrhunsko, treperavo uzbuđenje, u kome gorimo dok ne ispričamo najboljoj drugarici. Sama priprema za priču i tok priče je ponekad uzbudljiviji od samog događaja koji prepričavamo. To slatko uzbuđenje, jedva čekam odmor, ili jedva čekam da dođem kući, da uradim domaći, jedva čekam da joj ispričam. Sve do detalja. Kako je ko bio obučen, gde je ko tačno stajao, kakvu pozu je zauzeo, kako me je gledao, šta je tom prilikom rekao, ili nije rekao, i... i zamisli šta je bilo na kraju... Sada zajedno sa drugaricom pretresamo detalje, da li sam dobro postupila, šta će on sad da misli, i šta sad ako..., i kako da se ponašam sutra kad ga sretnem na odmoru...
Imam nešto jako važno da ti pričam! je toliko važno, nekad važnije i od samog događaja, jer je prilika da ponovo preživljavamo ono što se desilo. Ono lepo što se desilo. Ili ono manje lepo što se desilo. Preživljavamo prošle događaje da bismo ponovo i ponovo uživali u emocijama koje su nam ti događaji doneli. Kada su to srećni trenuci, mi praktično ponovo preživljavamo trenutke sreće i to je fenomenalno, i prizivamo lepe stvari iz prošlosti i opet im se smejemo i ta dobra emocija unutar nas, vodi nas u sledeću dobru emociju u jednom jedinom postojećem trenutku. Sada.
Međutim, kao da nam to prizivanje događaja iz prošlosti pređe u naviku, pa sa istim uzbuđenjem prepričavamo i sve ono ružno što nam se desi. Prerastemo tinejdžersko doba, ali ta navika ostane, i više ne biramo Važne stvari za prepričavanje, one koje bude sreću u nama, već prepričavamo i što treba i što ne treba i ponovo proživljavajući određene bolne trenutke, zapravo ih oživljavamo, i iznova sebi zadajemo bol.
Važno postaje ono što nam najviše oboji život. Život nam najviše oboji i odredi ono o čemu najviše pričamo, o čemu najviše mislimo, na šta se fokusiramo - to raste. Ono čime hranimo svoje biće u to se pretvaramo.
Šta najviše napreduje u mom životu? U šta sam se pretvorila?

No, nije tema ljubav iz školske klupe, pričamo o boljem zdravlju i vitalnosti, pa kakve to sad veze ima...

Odgovornost

Ispričaću vam jednu anegdotu čiji su akteri petogodišnji dečak i njegova majka.
Dečak se igra u svojoj sobi sa novom igračkom. Majka je zabavljena svojim mislima i poslovima, ne pridaje previše značaju dečakovoj igri i potrebama u tom trenutnku. Međutim, dečak svako malo dolazi da je ponešto pita u vezi igre koju žarko želi da igra, ali majka ne pokazuje interesovanje i uglavnom ignoriše njegova pitanja. On postavlja i dalje pitanja, očekujući odgovore, ali odgovori izostaju. Konačno, dečak joj se obraća rečima: "Mama, ti uopšte nisi odgovorna". Majka tada obrati pažnju na njegove reči, naravno, vidno iznenađenja ga upita: "Kako to misliš, nisam odgovorna?" A, dečak će: "Pa, uopšte mi ne odgovaraš na pitanja!"

Pozivam vas da razmislite o pojmu odgovornosti kroz perspektivu petogodišnjeg deteta.
Šta za vas znači odgovornost? Ako posmatramo pojam odgovornosti kroz konstrukciju te reči, dobija sasvim drugi smisao, i postaje jasnije šta sve može da podrazumeva od-govor-nost.

Odgovoriti na izazove koji nam se nameću tokom života, ili ne odgovoriti? Biti odgovoran ili biti neodgovoran? Preuzeti odgovornost ili se ograditi od odgovornosti???

Mnogo je segmenata u životu gde pitanje odgovornosti može da se povede, ali ostaćemo pri temi vitalnosti i zdravlja, pa hajde da vidimo šta u tom smislu podrazumeva ODGOVORNOST

Najpre sagledajmo: Ko je odgovoran za moju vitalnost i zdravlje? Ko trenutno odgovara za stanje mog bića i to kako sam? Doktor? Roditelji? Deca? Komšija? Dnevna politika? Recesija? Bračni drug? Bivši bračni drug? Moja malenkost? Moja uvažena persona?
Koga pozivamo na odgvornost kada želimo da opravdamo stanje u kome se nalazimo?

Kada sam bila sasvim mala, ne znam tačno koliko sam imala godina, pojavilo mi se "nešto" na koži. Osoba od velikog poverenja za mene i moju porodicu, medicinske struke, reče, nije to ništa, to su gljivice, dade mi nešto da namažem i te promene manje-više prođoše. Sa 16 godina pojaviše se u mnogo većoj meri, te jednog dana upitah usput, školskog lekara šta bi to moglo da bude, on odgovori nonšalantno: "Ah, pa izgleda da je to psorijaza. Znate, to je neizlečivo." To je neizlečivo su bile njegove tačne reči. Cela ordinacija mi se zavrtela oko mene... sa 16 imaš nešto što je veoma važan doktorski autoritet izajavio da se ne leči! Katastrofa. Mislila sam da će se plafon srušiti na moju glavu, čini mi se da sam to i priželjkivala. Zemlja da se otvori, sve, samo ne nešto neizlečivo u 16 godina. I to još tako vidno i tako, tako ružno. Unutar mene VRISAK! Doktor vidi da sam ubledela, i pametno se ogradi od odgovornosti onoga što je već upravo izjavio: "Obzirom da ja nisam dermatolog, daću vam uput da on pogleda i dijagnostikuje." Ja ne osetih utehu. Nekako sam znala da je dijagonoza tačna. Uglavnom uvek tačno znamo šta nam je, samo još treba da saznamo Ko nam je?
Poštedeću vas prepričavanja "lečenja" od strane dermatologa. Uz dužno poštovanje nauci koju su naučili, izučili, probali, testirali, iskusili - nisu mi pomogli. Ja znam i želim da verujem da su u skladu sa svojim pozivom i zakletvom imali dobru nameru, ali ne i rezultate. Uostalom, pošli su od pretpostavke da je neizlečivo. Time su se ogradili od odgovornosti za ishod tretmana. Ako uspe, biće čudotvorno izlečenje za koje će brati lovorike, a ako ne uspe, pa lepo su znali i pre da je to neizlečivo. Apsolutno nikakvu odgovornost ne preuzimaju za tretmane koje su mi davali. Nikakvu. Tretmani su se sastojali od tretiranja promena po koži spolja, nekoliko njih je reklo da obratim pažnju šta jedem, mada mi niko nije dao savete šta i kako bi trebalo da jedem, uglavnom se svodilo na spisak onoga što ne smem da jedem. UVA terapija, pijenje nekakvih Mela-nešto lekova, umotavanje u plastiku da bi otrovne kreme delovale što dublje, mazanje po dva puta dnevno, (a za svako mazanje treba najmanje sat vremena). Sve je bilo jako agresivno i naporno, sve je bilo od spolja ka unutra i sve je bilo da još dublje u biće potisne problem. I nije davalo željene rezultate.
Promene po koži su se širile, zglobovi boleli, koža je bolela, duša je bolela, i tako približno 8 godina. Sa moje 24 godine, prva promena koju sam napravila na sopstvenu inicijativu je bio odlazak u Banju, sa ciljem da ublažim simptome psorijaze, u potajnoj nadi da ću sebe izlečiti. To je bio prvi korak. Odluka da preuzmem odgovornost za sebe je počela nakon što sam 8 godina tu odgovornost prebacivala na doktore. Osam godina mi je trebalo da shvatim da ne mogu više da se oslonim na nešto što toliko dugo ionako ne pomaže. U tom trenutku još uvek nisam bila svesna da sam zapravo konačno preuzela odgovornost. Svakako nisam bila svesna da to imenujem kao preuzimanje odgovornosti, meni je samo bilo potrebno nešto drugo.

Počele su prve pozitivne promene, koje su vodile ka rešenju. Usudila sam se da se nadam. Bila sam ponosna jer sam nešto uradila sama.

Besplatno Savetovalište

Savet je dobrodošao samo onda kada ga osoba potraži od nas. U suprotnom, savet može biti protumačen kao kritika, nametanje, uvreda ega, privatnosti... Najvažnije od svega, savet koji nismo tražili najčešće ni ne upotrebimo.
Pa u skladu sa tim, dozvoliću sebi luksuz da vam dam jedan besplatan SAVET! Ne dajite savete dok vam savet ne zatraže. I ovo je jedini koji ću dati, a da ga niste tražili.
Dakle, ako vam treba savet - zatražite i biće vam dato. Tek tada kada sami zatražite, velika je šansa da ćete i primeniti. Prvi kriterijum za primenu saveta je zadovoljen - tražili ste - dobili ste.
Šta nas opredeli da prihvatimo savet? Kako da znamo da li je to što nas savetuju zaista dobro za nas? Sagledajmo sledeće:

• Kredibilitet osobe koja vam daje savet. Posmatrajte savetnika - da li je oličenje onoga što savetuje?
• Činjenice i argumenti kojima potkrepljuje savet koji vam daje. Preispitajte činjenice i argumente - i kroz njih se uverite u ispravnost saveta koji dobijate.
• Interes osobe koja vam daje savet. Savet možemo prihvatiti ako smo utvrdili da nam se interesovanja ne sukobljavaju i da je savet dat na sveopšte dobro.

Odlučujući faktor za primenu saveta je da prepoznamo svoju potrebu koju treba da zadovoljimo primenom saveta koji smo dobili.
Kada savet nemamo obavezu da platimo, manje ga cenimo. Međtuim, savet je ipak besplatan jer nam je namera da vi STVARNO prepoznate svoju potrebu da ga primenite, a ne da ga primenite samo zato što ste ga platili. Novac koji smo dali za nešto nije uvek prava motivacija da to nešto i iskoristimo. Prava motivacija je isključivo naša unutrašnja potreba da nešto uradimo za sebe.
Kada smo dobili besplatan savet (za koji smo analizom došli do zaključka da je to dobar savet za nas) - apsolutno je na našoj odgovornosti šta ćemo sa njim. Odgovornost za uspeh i za neuspeh je naša.
Kada savet platimo, tada odgovornost za neuspeh prebacujemo na savetodavca, a odgovornost za uspeh je naša.
Zato je ovo Besplatno Savetovalište. Potrebno je da preuzmete na sebe odgovornost za ishod svojih postupaka. Osim Besplatnog Savetovališta, razvili smo i sistem podrške. Zamislite ovo! Ni podršku ne plaćate, dok god istrajavate u ostvarenju svog cilja, zbog koga ste prihvatili savet, za koji ste analizom ustanovili da ste dobili zaista kvalitetan savet. Naša nagrada je vaš postignut cilj. Interes je obostrano zadovoljen. Vi kao zadovoljan klijent koji je postigao svoj cilj ćete nas preporučiti svojim prijateljima i opet ćemo započeti novi ciklus zadovoljnih klijenata i zadovoljnih savetnika. Pa ko onda plaća Wellness savetnika, pitaćete se?

Wellness - stanje opšte dobrobiti. Moda ili potreba?

Wellness (engl.) - Dobrostanje (srb.)
Svetski i opšte prihvaćen termin koji označava stanje opšte dobrobiti i blagostanja, na svim nivoima i u svim aspektima ljudskog života. Duhovna, emotivna i fizička dobrobit i zdravlje.
Moda ili potreba? Potreba ili moda? I jedno i drugo. Hajde da uvedemo wellness u modu, hajde da uvedemo dobrobit i blagostanje u modu! Hajde, stvarno!
Zapitaj se najpre, da li sam moderan?
Uvek počinjemo od sebe. Menjajući i poboljšavajući kvalitet svog života, indirektno menjamo živote drugih ljudi. Ako imamo ideju, strast, ljubav prema nečemu, to je deo nas, ide iz nas, i zbog sjaja u očima koji nam se tada vidi - to širimo na druge ljude. I drugi hoće isto to. I to postaje moda, trend.
Wellness jeste moda, ali nije pomodarstvo; wellness jeste u trendu jer nam je preko potreban.
Gde počinje wellness?
Wellness počinje sa našom svešću o našim potrebama da živimo zdrav, ispunjen, produktivan, uravnotežen život.
Wellness počinje sa spremnošću da preuzmemo odgovornost za sopstveni život. Počinje tamo gde prestaje prebacivanje odgovornosti za sopstvenu vitalnost i zdravlje na druge ljude - doktore, mamu, tatu, bračnog partnera, decu...
Wellness je kada uzmemo svoj život u svoje ruke; kada smo srećni što smo živi, kada smo srećni zbog onoga što imamo, a ne plačemo za onim što nemamo, kada smo duhovno, emotivno i fizički zdravi.
Wellness je kada se svakog jutra probudiš i imaš dovoljno vremena, energije i slobode da živiš život kakav želiš. Prava stvar!
Šta je za tebe wellness?

Ispričaću ti svoju priču.