Imam nešto jako važno da ti pričam!
Čuvena rečenica ranog tinejdžerskog perioda. Rečenica koja je skoro ekskluzivno rezervisana za devojčice. Kakva čuvena dešavanja se odigravaju u tinejdžerskom periodu. I stvarno su važna, toliko važna, da u velikoj meri obeleže čitav naš budući život.
Imam nešto jako važno da ti pričam! - emocije, ljubav, očekivanja, uzbuđenje, vrhunsko, treperavo uzbuđenje, u kome gorimo dok ne ispričamo najboljoj drugarici. Sama priprema za priču i tok priče je ponekad uzbudljiviji od samog događaja koji prepričavamo. To slatko uzbuđenje, jedva čekam odmor, ili jedva čekam da dođem kući, da uradim domaći, jedva čekam da joj ispričam. Sve do detalja. Kako je ko bio obučen, gde je ko tačno stajao, kakvu pozu je zauzeo, kako me je gledao, šta je tom prilikom rekao, ili nije rekao, i... i zamisli šta je bilo na kraju... Sada zajedno sa drugaricom pretresamo detalje, da li sam dobro postupila, šta će on sad da misli, i šta sad ako..., i kako da se ponašam sutra kad ga sretnem na odmoru...
Imam nešto jako važno da ti pričam! je toliko važno, nekad važnije i od samog događaja, jer je prilika da ponovo preživljavamo ono što se desilo. Ono lepo što se desilo. Ili ono manje lepo što se desilo. Preživljavamo prošle događaje da bismo ponovo i ponovo uživali u emocijama koje su nam ti događaji doneli. Kada su to srećni trenuci, mi praktično ponovo preživljavamo trenutke sreće i to je fenomenalno, i prizivamo lepe stvari iz prošlosti i opet im se smejemo i ta dobra emocija unutar nas, vodi nas u sledeću dobru emociju u jednom jedinom postojećem trenutku. Sada.
Međutim, kao da nam to prizivanje događaja iz prošlosti pređe u naviku, pa sa istim uzbuđenjem prepričavamo i sve ono ružno što nam se desi. Prerastemo tinejdžersko doba, ali ta navika ostane, i više ne biramo Važne stvari za prepričavanje, one koje bude sreću u nama, već prepričavamo i što treba i što ne treba i ponovo proživljavajući određene bolne trenutke, zapravo ih oživljavamo, i iznova sebi zadajemo bol.
Važno postaje ono što nam najviše oboji život. Život nam najviše oboji i odredi ono o čemu najviše pričamo, o čemu najviše mislimo, na šta se fokusiramo - to raste. Ono čime hranimo svoje biće u to se pretvaramo.
Šta najviše napreduje u mom životu? U šta sam se pretvorila?
Čuvena rečenica ranog tinejdžerskog perioda. Rečenica koja je skoro ekskluzivno rezervisana za devojčice. Kakva čuvena dešavanja se odigravaju u tinejdžerskom periodu. I stvarno su važna, toliko važna, da u velikoj meri obeleže čitav naš budući život.
Imam nešto jako važno da ti pričam! - emocije, ljubav, očekivanja, uzbuđenje, vrhunsko, treperavo uzbuđenje, u kome gorimo dok ne ispričamo najboljoj drugarici. Sama priprema za priču i tok priče je ponekad uzbudljiviji od samog događaja koji prepričavamo. To slatko uzbuđenje, jedva čekam odmor, ili jedva čekam da dođem kući, da uradim domaći, jedva čekam da joj ispričam. Sve do detalja. Kako je ko bio obučen, gde je ko tačno stajao, kakvu pozu je zauzeo, kako me je gledao, šta je tom prilikom rekao, ili nije rekao, i... i zamisli šta je bilo na kraju... Sada zajedno sa drugaricom pretresamo detalje, da li sam dobro postupila, šta će on sad da misli, i šta sad ako..., i kako da se ponašam sutra kad ga sretnem na odmoru...
Imam nešto jako važno da ti pričam! je toliko važno, nekad važnije i od samog događaja, jer je prilika da ponovo preživljavamo ono što se desilo. Ono lepo što se desilo. Ili ono manje lepo što se desilo. Preživljavamo prošle događaje da bismo ponovo i ponovo uživali u emocijama koje su nam ti događaji doneli. Kada su to srećni trenuci, mi praktično ponovo preživljavamo trenutke sreće i to je fenomenalno, i prizivamo lepe stvari iz prošlosti i opet im se smejemo i ta dobra emocija unutar nas, vodi nas u sledeću dobru emociju u jednom jedinom postojećem trenutku. Sada.
Međutim, kao da nam to prizivanje događaja iz prošlosti pređe u naviku, pa sa istim uzbuđenjem prepričavamo i sve ono ružno što nam se desi. Prerastemo tinejdžersko doba, ali ta navika ostane, i više ne biramo Važne stvari za prepričavanje, one koje bude sreću u nama, već prepričavamo i što treba i što ne treba i ponovo proživljavajući određene bolne trenutke, zapravo ih oživljavamo, i iznova sebi zadajemo bol.
Važno postaje ono što nam najviše oboji život. Život nam najviše oboji i odredi ono o čemu najviše pričamo, o čemu najviše mislimo, na šta se fokusiramo - to raste. Ono čime hranimo svoje biće u to se pretvaramo.
Šta najviše napreduje u mom životu? U šta sam se pretvorila?
No, nije tema ljubav iz školske klupe, pričamo o boljem zdravlju i vitalnosti, pa kakve to sad veze ima...
Нема коментара:
Постави коментар