Ispričaću vam jednu anegdotu čiji su akteri petogodišnji dečak i njegova majka.
Dečak se igra u svojoj sobi sa novom igračkom. Majka je zabavljena svojim mislima i poslovima, ne pridaje previše značaju dečakovoj igri i potrebama u tom trenutnku. Međutim, dečak svako malo dolazi da je ponešto pita u vezi igre koju žarko želi da igra, ali majka ne pokazuje interesovanje i uglavnom ignoriše njegova pitanja. On postavlja i dalje pitanja, očekujući odgovore, ali odgovori izostaju. Konačno, dečak joj se obraća rečima: "Mama, ti uopšte nisi odgovorna". Majka tada obrati pažnju na njegove reči, naravno, vidno iznenađenja ga upita: "Kako to misliš, nisam odgovorna?" A, dečak će: "Pa, uopšte mi ne odgovaraš na pitanja!"
Pozivam vas da razmislite o pojmu odgovornosti kroz perspektivu petogodišnjeg deteta.
Šta za vas znači odgovornost? Ako posmatramo pojam odgovornosti kroz konstrukciju te reči, dobija sasvim drugi smisao, i postaje jasnije šta sve može da podrazumeva od-govor-nost.
Odgovoriti na izazove koji nam se nameću tokom života, ili ne odgovoriti? Biti odgovoran ili biti neodgovoran? Preuzeti odgovornost ili se ograditi od odgovornosti???
Mnogo je segmenata u životu gde pitanje odgovornosti može da se povede, ali ostaćemo pri temi vitalnosti i zdravlja, pa hajde da vidimo šta u tom smislu podrazumeva ODGOVORNOST
Najpre sagledajmo: Ko je odgovoran za moju vitalnost i zdravlje? Ko trenutno odgovara za stanje mog bića i to kako sam? Doktor? Roditelji? Deca? Komšija? Dnevna politika? Recesija? Bračni drug? Bivši bračni drug? Moja malenkost? Moja uvažena persona?
Koga pozivamo na odgvornost kada želimo da opravdamo stanje u kome se nalazimo?
Kada sam bila sasvim mala, ne znam tačno koliko sam imala godina, pojavilo mi se "nešto" na koži. Osoba od velikog poverenja za mene i moju porodicu, medicinske struke, reče, nije to ništa, to su gljivice, dade mi nešto da namažem i te promene manje-više prođoše. Sa 16 godina pojaviše se u mnogo većoj meri, te jednog dana upitah usput, školskog lekara šta bi to moglo da bude, on odgovori nonšalantno: "Ah, pa izgleda da je to psorijaza. Znate, to je neizlečivo." To je neizlečivo su bile njegove tačne reči. Cela ordinacija mi se zavrtela oko mene... sa 16 imaš nešto što je veoma važan doktorski autoritet izajavio da se ne leči! Katastrofa. Mislila sam da će se plafon srušiti na moju glavu, čini mi se da sam to i priželjkivala. Zemlja da se otvori, sve, samo ne nešto neizlečivo u 16 godina. I to još tako vidno i tako, tako ružno. Unutar mene VRISAK! Doktor vidi da sam ubledela, i pametno se ogradi od odgovornosti onoga što je već upravo izjavio: "Obzirom da ja nisam dermatolog, daću vam uput da on pogleda i dijagnostikuje." Ja ne osetih utehu. Nekako sam znala da je dijagonoza tačna. Uglavnom uvek tačno znamo šta nam je, samo još treba da saznamo Ko nam je?
Poštedeću vas prepričavanja "lečenja" od strane dermatologa. Uz dužno poštovanje nauci koju su naučili, izučili, probali, testirali, iskusili - nisu mi pomogli. Ja znam i želim da verujem da su u skladu sa svojim pozivom i zakletvom imali dobru nameru, ali ne i rezultate. Uostalom, pošli su od pretpostavke da je neizlečivo. Time su se ogradili od odgovornosti za ishod tretmana. Ako uspe, biće čudotvorno izlečenje za koje će brati lovorike, a ako ne uspe, pa lepo su znali i pre da je to neizlečivo. Apsolutno nikakvu odgovornost ne preuzimaju za tretmane koje su mi davali. Nikakvu. Tretmani su se sastojali od tretiranja promena po koži spolja, nekoliko njih je reklo da obratim pažnju šta jedem, mada mi niko nije dao savete šta i kako bi trebalo da jedem, uglavnom se svodilo na spisak onoga što ne smem da jedem. UVA terapija, pijenje nekakvih Mela-nešto lekova, umotavanje u plastiku da bi otrovne kreme delovale što dublje, mazanje po dva puta dnevno, (a za svako mazanje treba najmanje sat vremena). Sve je bilo jako agresivno i naporno, sve je bilo od spolja ka unutra i sve je bilo da još dublje u biće potisne problem. I nije davalo željene rezultate.
Promene po koži su se širile, zglobovi boleli, koža je bolela, duša je bolela, i tako približno 8 godina. Sa moje 24 godine, prva promena koju sam napravila na sopstvenu inicijativu je bio odlazak u Banju, sa ciljem da ublažim simptome psorijaze, u potajnoj nadi da ću sebe izlečiti. To je bio prvi korak. Odluka da preuzmem odgovornost za sebe je počela nakon što sam 8 godina tu odgovornost prebacivala na doktore. Osam godina mi je trebalo da shvatim da ne mogu više da se oslonim na nešto što toliko dugo ionako ne pomaže. U tom trenutku još uvek nisam bila svesna da sam zapravo konačno preuzela odgovornost. Svakako nisam bila svesna da to imenujem kao preuzimanje odgovornosti, meni je samo bilo potrebno nešto drugo.
Počele su prve pozitivne promene, koje su vodile ka rešenju. Usudila sam se da se nadam. Bila sam ponosna jer sam nešto uradila sama.
Dečak se igra u svojoj sobi sa novom igračkom. Majka je zabavljena svojim mislima i poslovima, ne pridaje previše značaju dečakovoj igri i potrebama u tom trenutnku. Međutim, dečak svako malo dolazi da je ponešto pita u vezi igre koju žarko želi da igra, ali majka ne pokazuje interesovanje i uglavnom ignoriše njegova pitanja. On postavlja i dalje pitanja, očekujući odgovore, ali odgovori izostaju. Konačno, dečak joj se obraća rečima: "Mama, ti uopšte nisi odgovorna". Majka tada obrati pažnju na njegove reči, naravno, vidno iznenađenja ga upita: "Kako to misliš, nisam odgovorna?" A, dečak će: "Pa, uopšte mi ne odgovaraš na pitanja!"
Pozivam vas da razmislite o pojmu odgovornosti kroz perspektivu petogodišnjeg deteta.
Šta za vas znači odgovornost? Ako posmatramo pojam odgovornosti kroz konstrukciju te reči, dobija sasvim drugi smisao, i postaje jasnije šta sve može da podrazumeva od-govor-nost.
Odgovoriti na izazove koji nam se nameću tokom života, ili ne odgovoriti? Biti odgovoran ili biti neodgovoran? Preuzeti odgovornost ili se ograditi od odgovornosti???
Mnogo je segmenata u životu gde pitanje odgovornosti može da se povede, ali ostaćemo pri temi vitalnosti i zdravlja, pa hajde da vidimo šta u tom smislu podrazumeva ODGOVORNOST
Najpre sagledajmo: Ko je odgovoran za moju vitalnost i zdravlje? Ko trenutno odgovara za stanje mog bića i to kako sam? Doktor? Roditelji? Deca? Komšija? Dnevna politika? Recesija? Bračni drug? Bivši bračni drug? Moja malenkost? Moja uvažena persona?
Koga pozivamo na odgvornost kada želimo da opravdamo stanje u kome se nalazimo?
Kada sam bila sasvim mala, ne znam tačno koliko sam imala godina, pojavilo mi se "nešto" na koži. Osoba od velikog poverenja za mene i moju porodicu, medicinske struke, reče, nije to ništa, to su gljivice, dade mi nešto da namažem i te promene manje-više prođoše. Sa 16 godina pojaviše se u mnogo većoj meri, te jednog dana upitah usput, školskog lekara šta bi to moglo da bude, on odgovori nonšalantno: "Ah, pa izgleda da je to psorijaza. Znate, to je neizlečivo." To je neizlečivo su bile njegove tačne reči. Cela ordinacija mi se zavrtela oko mene... sa 16 imaš nešto što je veoma važan doktorski autoritet izajavio da se ne leči! Katastrofa. Mislila sam da će se plafon srušiti na moju glavu, čini mi se da sam to i priželjkivala. Zemlja da se otvori, sve, samo ne nešto neizlečivo u 16 godina. I to još tako vidno i tako, tako ružno. Unutar mene VRISAK! Doktor vidi da sam ubledela, i pametno se ogradi od odgovornosti onoga što je već upravo izjavio: "Obzirom da ja nisam dermatolog, daću vam uput da on pogleda i dijagnostikuje." Ja ne osetih utehu. Nekako sam znala da je dijagonoza tačna. Uglavnom uvek tačno znamo šta nam je, samo još treba da saznamo Ko nam je?
Poštedeću vas prepričavanja "lečenja" od strane dermatologa. Uz dužno poštovanje nauci koju su naučili, izučili, probali, testirali, iskusili - nisu mi pomogli. Ja znam i želim da verujem da su u skladu sa svojim pozivom i zakletvom imali dobru nameru, ali ne i rezultate. Uostalom, pošli su od pretpostavke da je neizlečivo. Time su se ogradili od odgovornosti za ishod tretmana. Ako uspe, biće čudotvorno izlečenje za koje će brati lovorike, a ako ne uspe, pa lepo su znali i pre da je to neizlečivo. Apsolutno nikakvu odgovornost ne preuzimaju za tretmane koje su mi davali. Nikakvu. Tretmani su se sastojali od tretiranja promena po koži spolja, nekoliko njih je reklo da obratim pažnju šta jedem, mada mi niko nije dao savete šta i kako bi trebalo da jedem, uglavnom se svodilo na spisak onoga što ne smem da jedem. UVA terapija, pijenje nekakvih Mela-nešto lekova, umotavanje u plastiku da bi otrovne kreme delovale što dublje, mazanje po dva puta dnevno, (a za svako mazanje treba najmanje sat vremena). Sve je bilo jako agresivno i naporno, sve je bilo od spolja ka unutra i sve je bilo da još dublje u biće potisne problem. I nije davalo željene rezultate.
Promene po koži su se širile, zglobovi boleli, koža je bolela, duša je bolela, i tako približno 8 godina. Sa moje 24 godine, prva promena koju sam napravila na sopstvenu inicijativu je bio odlazak u Banju, sa ciljem da ublažim simptome psorijaze, u potajnoj nadi da ću sebe izlečiti. To je bio prvi korak. Odluka da preuzmem odgovornost za sebe je počela nakon što sam 8 godina tu odgovornost prebacivala na doktore. Osam godina mi je trebalo da shvatim da ne mogu više da se oslonim na nešto što toliko dugo ionako ne pomaže. U tom trenutku još uvek nisam bila svesna da sam zapravo konačno preuzela odgovornost. Svakako nisam bila svesna da to imenujem kao preuzimanje odgovornosti, meni je samo bilo potrebno nešto drugo.
Počele su prve pozitivne promene, koje su vodile ka rešenju. Usudila sam se da se nadam. Bila sam ponosna jer sam nešto uradila sama.
