Ljudi lakše prihvate bolest nego sebe

Primenjujući pravilo 80:20, mogli bismo da kažemo da 80% ljudi lakše i radije prihvate i usvoje bolest, a 20% ljudi prihvati sebe takvi kakvi su. U kojoj grupi se vi nalazite? Šta podrazumeva jedno, a šta podrazumeva drugo?
Prihvatiti bolest bez opiranja, je često društveno prihvaćenije nego prihvatiti sebe, nesavršenosti svog bića u karakternom, emotivnom, duhovnom smislu i svakom nivou postojanja, te raditi na njima, kako one ne bi prerasle u bolest.
Biće jasnije kroz primer. Juče mi je prijateljica ispričala o svojoj prijateljici zdravstvenu situaciju u kojoj se ova potonja nalazi. Dakle, radi se o osobi koja je gojazna još iz osnovne škole, takvi su joj i roditelji, porodično su svi elegantno popunjeni. Tvrdi da nema estetski problem sa tim, da joj to ne smeta. Sada je u svojim kasnim 30-tim, dakle mlada osoba, i dobila je povišen šećer u krvi, dijabetes tip II, i to šećer izmeren 19!!! Završila u bolnici, pankreas u problemu, moguća operacija, predvidja se upotreba insulina, ali za početak će ipak biti na nekim tabletama, koje uništavaju želudac, ali dobro sad, bolje nego injekcije insulina, pa možda do insulina i ne dodje.
E, sad, šta je bitno da razumemo? Ona je prihvatila da joj je oboleo pankreas, radije nego da prihvati sebe - svoje nesavršenosti u smislu nepravilne ishrane! TOLIKO JE SVE TO JEDNOSTAVNO!
Sada radi sve, ALI SVE, što joj doktori kažu da radi, da pije lekove, da se operiše, da uzme insulin, da šta god .... ali i dalje ne menja ishranu.
Lakše je i društveno prihvaćenije da kaže da joj je bolestan pankreas, i da je zbog bolesnog pankreasa dobila dijabetes, NEGO da kaže (sebi, ne mora nikome drugom) loše se hranim, gojazna sam, jedem previše, jedem nepravilno, i zbog toga sam dobila dijabetes tip II i lakše mi je bilo da dobijem dijabetes nego da promenim ishranu.
Sada, dok smo zdravi, dovoljno je da napravimo male promene u ishrani, i da duže sačuvamo zdravlje, i ne dozvolimo da obolimo. Kada DOZVOLIMO da obolimo, potrebno je da pravimo radikalne promene u ishrani, i naravno, tada je još teže.
Ali, ima nadogradnja, ona tvrdi da zna da treba da promeni ishranu. ZAPAMTITE, dok god nešto smatramo da znamo, a ne primenimo - mi to ne znamo! Kada imamo o nečemu informaciju, mi to smatramo da znamo, ali zaista znamo tek onda kad PRIMENIMO!
Tek onda kada (ako) promeni ishranu, tek tada ćemo moći da kažemo da ZNA!
Nameće se pitanje lične odgovornosti. Mlada žena čiji primer navodim, ima dvoje male dece. Biti odgovoran roditelj znači biti odgooran prema sebi, i voditi računa o sebi i svom zdravlju, kako bismo bili u dobrom zdravlju i mentalnom i fizičkom da bismo odgajali svoje potomke. Nemamo baš mnogo prava da se razboljevamo, zar ne? Ili, pak, ako smo baš to i dozvolili, potrebno je da uradimo sve, ALI SVE, da to menjamo. Ovo nas vraća na početak. Ona je preduzela sve - SVE je prepustila doktorima i lekovima za bolestan pankreas! I dalje ne rešavajući pitanje zašto je do toga došlo i da je neophodno raditi na uzroku.
Lakše je prihvatiti da nam je bolestan pankreas, nego da su nam bolesne navike! Lakše je da razbolimo svoj pankreas, nego da MENJAMO LOŠE NAVIKE! PROBUDITE SE! Zapitajte se zašto ste bolesni, šta vas razboljeva, koja pogrešna i loša navika to čini? Da li je to na emotivnom nivou, ili na fizičkom nivou? Svako, ali svako od nas to zna, samo malo da zaviri u sebe.... Samo treba malo hrabrosti da se zaviri... Pitam vas, zar nije ipak lakše izbalansirati navike i ishranu, nego balansirati sa insulinom i tabletama, koje dugoročno NE LEČE PANKREAS! One samo pomažu da se "prašina stavi pod tepih" a ne da imamo čist tepih.