Počinjem da lečim sebe - prestajem da lečim bolest!

Ovo je možda najvažniji pristup koji sam naučila na svom putu vitalnosti i boljeg zdravlja. Počinjem da lečim sebe - prestajem da lečim bolest. Ili još bolje: Počinjem da negujem sebe - prestajem da negujem bolest!

I čim sam to odlučila, bilo mi je bolje. Pristup, odnos, stav. To sve ja određujem sama. Ja određujem svoj pristup prema sebi i prema stanju u kome se moje biće nalazi, određujem svoj odnos i gradim stav. Od toga zavisi da li će mi biti dobro ili ne. Od mene i od onoga što sam ja izgradila u svom pristupu, u svom odnosu i u svom stavu. TO NIKAD NIJE SPOLJA - TO IDE UVEK IZNUTRA; TO NIKAD NIJE OKOLINA - TO SMO MI. UVEK SAMO MI.

Onog momenta kada ovo razumemo - možemo da primenimo. Veoma je jednostavno.

Jedino što je potrebno je svest o pristupu: lečimo čoveka, a ne bolest! I to naravno, celog čoveka! Kada lečim samo svoju kožu izolovano od celine mog bića koje se sastoji od fizičkog tela, emotivnog tela, duhovnog tela i mentalnog tela, ne dolazim do željenog rezultata - jer na taj način samo zalečujem posledice stanja u kome se moje biće nalazi, a koje se manifestuju na određeni način, u mom slučaju stanje koje je medicina nazvala "psorijaza", a manifestuje se uglavnom kao promene na koži u vidu ljuspica i lezija.

Zauzimam holistički pristup - holizam – celoviti pristup ljudskom zdravlju, pri čemu se ne leči samo bolest ili određeni oboleli organ, već osoba – imajući u vidu celovitost, odnosno nedeljivost njenog psihičkog i fizičkog tela. Ljudski organizam nije mehanizam složen od delova koji deluju zasebno, već celina koja funkcioniše po principu uslovljenosti uzajamnog i skladnog delovanja.

Kako osvestiti da li lečimo sebe ili bolest? Čim to razumemo, usvojimo, ukapiramo - tada primenjujemo - na putu smo ka rešenju.

Potrebno je da posmatramo. Ukoliko smo u stanju da se "izdvojimo" iz sebe i da posmatramo šta radimo, šta izgovaramo, kako to radimo i kako izgovaramo - to je najbolji način da postanemo svesni kakav je naš odnos prema sebi i prema stanju u kome smo.

Međutim, ako ipak nemamo dovoljnu objektivnost - vežbajmo posmatrajući druge: šta i kako govore o sebi, šta i kako govore o drugim ljudima. Bez kritike i osuđivanja, molim! Samo smo pasivni posmatrači i primećujemo. Šta primećujemo?

Žalbe, pravdanja, prebacivanje odgovornosti na doktora, mamu, decu, šefa...., opet pravdanja, još više kukanja... Verbalno, mentalno, emotivno, psihički i fizički preživljavanje trauma usled stanja u kome se osoba nalazi.

Šta je najupadljivije da nam ukaže da li je u pitanju odnos lečenja bolesti ili lečenja čoveka? Slede primeri, neki navodi kako to osoba zvuči kada leči (ili neguje) bolest, a kako zvuči kada leči, tj. neguje SEBE, SVOJE BIĆE U CELOSTI.

Ono čime hranimo svoje biće u to se pretvaramo.

Šta najviše napreduje u mom životu? U šta sam se pretvorila?

Ono na šta se fokusiramo - to napreduje.

Misli i razgovori koji ispunjavaju naše vreme određuju naše prioritete i dobijaju na važnosti u našem životu. Sve to skupa određuje naš život.

Ako smo se uglavnom složili sa rečenim, idemo dalje.

Pričamo o zdravlju - suprotno od toga: boles' Neću da se bavim definicijama.

Psorijaza se manifestuje kao promena na koži, i na još... nije važno čemu sve, jer mi nije namera da prepričavam ono manje lepo, namera mi je razumevanje šta to radim kada se posvećujem svojim bolestima.

Dakle, "lečeći psorijazu"(čitaj potiskujući posledicu manifestovanja psorijatičnih promena po koži) mazanjem svake promene pojedinačno - znači da najmanje 1 do 2 sata dnevno provedem mažući tačkicu, po tačkicu, leziju po leziju, veoma vodeći računa da ne mažem "zdravu" kožu okolo.

Veoma bitno da primetim: šta tom prilikom radim? Negujem psorijazu. Negujem bolest. Neki primeri negovanja bolesti i samim tim i uvećavanja bolesti:

• način pričanja - najčešće nadugo i naširoko - potpuno suvišno, najveći broj tih priča nije u cilju rešavanja tegoba, već u cilju ponovnog preživljavanja trauma bolesti;
• terminologija koja se koristi - ja lično sam joj izdevala tepajuća imena, kao "psoki" - tepamo onome što volimo i koga volimo, pa da li mi to stvarno volimo?;
• prisvajanje bolesti - moja psorijaza, ili "ono moje" - da se razumemo: ruka je moja, kosa je moja, oko je moje, ali psorijaza nije moja;
• određivanje i definisanje sebe kroz bolest - psorijatičar - naravno, nas definišu razne stvari u životu, ali mogu da biram koje su to stvari koje me određuju, jer to što me određuje je moje ekskluzivno pravo i mogućnost da JA odredim - baš ja! Biram da definišem sebe kroz ono što mi se sviđa, što mi pričinjava zadovoljstvo, ja sam umetnik, pesnik, plesačica, kuvarica, ljubavnica, supruga, prijatelj, dete, vođa, govornik, savetnik .... zašto bi bilo ko hteo etiketu bolesti?

Šta najviše napreduje u mom životu? U šta sam se pretvorila? U bolest? U psorijazu? Da li je to stvarno ono što želim?

Negujem bolest. Negujem bolest i to napraduje.

To tako funkcioniše.

Razrađivanje na ovu temu nije produktivno, i zato ću ovde da stanem. Suština je jasna.

Ako je vaše biće danas u stanju koje vam ne prija, prestanite da pridajete značaj tom stanju, već pridajte značaj sebi.

Imam nešto jako važno da ti pričam!

Imam nešto jako važno da ti pričam!
Čuvena rečenica ranog tinejdžerskog perioda. Rečenica koja je skoro ekskluzivno rezervisana za devojčice. Kakva čuvena dešavanja se odigravaju u tinejdžerskom periodu. I stvarno su važna, toliko važna, da u velikoj meri obeleže čitav naš budući život.
Imam nešto jako važno da ti pričam! - emocije, ljubav, očekivanja, uzbuđenje, vrhunsko, treperavo uzbuđenje, u kome gorimo dok ne ispričamo najboljoj drugarici. Sama priprema za priču i tok priče je ponekad uzbudljiviji od samog događaja koji prepričavamo. To slatko uzbuđenje, jedva čekam odmor, ili jedva čekam da dođem kući, da uradim domaći, jedva čekam da joj ispričam. Sve do detalja. Kako je ko bio obučen, gde je ko tačno stajao, kakvu pozu je zauzeo, kako me je gledao, šta je tom prilikom rekao, ili nije rekao, i... i zamisli šta je bilo na kraju... Sada zajedno sa drugaricom pretresamo detalje, da li sam dobro postupila, šta će on sad da misli, i šta sad ako..., i kako da se ponašam sutra kad ga sretnem na odmoru...
Imam nešto jako važno da ti pričam! je toliko važno, nekad važnije i od samog događaja, jer je prilika da ponovo preživljavamo ono što se desilo. Ono lepo što se desilo. Ili ono manje lepo što se desilo. Preživljavamo prošle događaje da bismo ponovo i ponovo uživali u emocijama koje su nam ti događaji doneli. Kada su to srećni trenuci, mi praktično ponovo preživljavamo trenutke sreće i to je fenomenalno, i prizivamo lepe stvari iz prošlosti i opet im se smejemo i ta dobra emocija unutar nas, vodi nas u sledeću dobru emociju u jednom jedinom postojećem trenutku. Sada.
Međutim, kao da nam to prizivanje događaja iz prošlosti pređe u naviku, pa sa istim uzbuđenjem prepričavamo i sve ono ružno što nam se desi. Prerastemo tinejdžersko doba, ali ta navika ostane, i više ne biramo Važne stvari za prepričavanje, one koje bude sreću u nama, već prepričavamo i što treba i što ne treba i ponovo proživljavajući određene bolne trenutke, zapravo ih oživljavamo, i iznova sebi zadajemo bol.
Važno postaje ono što nam najviše oboji život. Život nam najviše oboji i odredi ono o čemu najviše pričamo, o čemu najviše mislimo, na šta se fokusiramo - to raste. Ono čime hranimo svoje biće u to se pretvaramo.
Šta najviše napreduje u mom životu? U šta sam se pretvorila?

No, nije tema ljubav iz školske klupe, pričamo o boljem zdravlju i vitalnosti, pa kakve to sad veze ima...